LEGENDA O NAOŽANOM NARODU

UVODNO PJEVANJE

Ovaj Prvi maj nije bio u Amsterdamu. Nije pao ni žuti snijeg. Ovo nije ni kraj. Kao i svaka legenda ova priča trebala bi pripadati početku:

Gimnazijska zbornica bila je svečarski preuređena: crvene zastave u uglovima, nevješto ispisane parole po zidovima ružnim uglastim, geometrijskim slovima, preko jednog stola u uglu poput stolnjaka je prebačeno crveno platno, na stolu je kitnjasta kristalna vaza a u njoj su karanfili. Ostalo je bilo obično: stolovi i stolice presvučeni jeftinim braon furnirom čija boja podsjeća na mrtvačke sanduke i izaziva podmuklu tjeskobu, onda polica na kojoj su poredani školski dnevnici ukoričeni u priprosti crvenkasti skaj, crno-bijeli televizor sa smiješnom, u latice uvrnutom sobnom antenom, nekakav kockasti, slično furnirani radio sa ispisanim imenima gradova na frekvencijama. U zastakljenim vitrinama su sportski pehari sa međuškolskih takmičenja, kojekakvih memorijalnih planinarskih marševa, kada sve đake natjeraju da se po cijeli dan ventraju po planinama tragom neke slavne partizanske jedinice, što i nije tako strašno jer se ipak, na kraju krajeva, taj dan ne ide u školu. Pored pehara poredane su i raznorazne prelazne zastave na postoljima kao: ‘za najljepše uređeno školsko dvorište’ ili ‘izuzetne rezultate u učenju i radu omladinske organizacije’, naravno tu su i šahovske garniture opet u tegobnim nijansama tamnijeg i svjetlijeg drveta. Na policama su i knjige, nove, neotvarane, uglavnom crvenih ili trobojnih korica. Odmah pored vitrine je tabela koja pokazuje znake uzbunjivanja za slučaj opšte, vazdušne ili atomsko-biološke opasnosti. A sa zida nas je gledala slika druga Tita u partizanskoj uniformi.

Napolju je nebo bilo zvjezdano i čisto, ruže su bile u cvatu, bilo je vrijeme praznika. Ipak za taj Prvi maj nisam mogao da otputujem, recimo na more ili nešto tako jer sam kao, ipak nekakav primjeran učenik, bio određen za prazničnu dežuru. Uvijek su za značajnije državne praznike kao vid društvene samozaštite bile organizovane kojekakve dežure u svim radnim organizacijama, institucijama, obrazovnim ustanovama, domovima zdravlja koji odjednom postaju ‘objekti od izuzetnog društvenog značaja’ ili ‘posebno važni punktovi društvene samozaštite’. Tada nam nije bilo posebno jasno ko je taj neprijatelj od kojeg smo se samo-zaštićivali, bilo je to vrijeme neposredno iza zlatnih sedamdesetih i najmirnijeg mira, i Rusi i Amerikanci bili su daleko, izraelska vojska brinula je svoje brige u Gazi i južnom Libanu, južnoafrički režim zadovoljavao se svojim crncima, zakuhalo se i u Avganistanu, Kinezi su se tukli sa Vijetnamcima, koji su se ionako izborili u svojoj pravednoj borbi, naši nesvrstani prijatelji uglavnom su ratovali jedni s drugima, mi smo podržavali sve progresivne snage u njihovoj pravednoj borbi a međusobno smo živjeli u bratstvu i jedinstvu koje smo, kako nam je govorio drug Tito, ‘čuvali kao zjenicu oka svoga’, ali ipak drug Tito je često ukazivao na ‘mnoge nepravilnosti u našem društvu’ a i da ‘neprijatelj nikada ne spava’ zato je i na zidu naše zbornice bila ispisana i ova parola: ‘Spremajmo se kao da će sutra biti rat a radimo kao da će sto godina biti mir’ i mi smo se toga držali, barem onoga prvoga djela parole.

Za potrebe dežure privukli smo jedan stol u blizinu telefona, pored kojeg su bili krupnim slovima ispisani brojevi SUP-a i lokalnog partijskog komiteta. Nastavnik Gojko je polagano i stručno sklapao i rasklapao starinsku pušku repetirku, koja se, ako se dobro sjećam, zvala M48, i nije to činio žurno i ubrzano, sa nekim grčem kako se to obično čini u vojsci ili na nastavi opštenarodne odbrane, već nekako lagano, znalački sa nekim primjerenim užitkom u uklapanju dijelova zatvarača, koji, kako je često naglašavao ‘tako dobro pasuju’. Gojko je predavao opštetehničko obrazovanje, na hijerarhiji predmeta jedan od onih manje važnih (iako se stalno ponavlja da nema više ili manje važnih predmeta!), tako da je i on smatran manje značajnim profesorom, što će reći jednim od onih koji te ne mogu baš oboriti na godinu ili slično. A bio je i meke prirode, na njegovim časovima mogao si se osjećati komotno. Gojko je ‘za potrebe dežure’ donio flašu ‘Rubin’ vinjaka i porciju ćevapa koja je predstavljala mezu. ćevape je uglavnom pojeo tako da je na stolu ostao samo umašćen papir, komadić već otvrdnulog somuna i nešto ustajalog luka. Ipak, kada bi otpio gutljaj, Gojko bi kidao parče somuna i hvatao komadiće luka koji su se ipak naparili roštiljem i imali kakav takav ukus.

Sjedio je tako Gojko i lagano rasklapao zatvarač M48, pa kada bi ga sklopio, ubacio bi ga u njegovo ležište, repetirao i škljocnuo. Onda bi me pogledao i značajno rekao kako su naše puške najbolje na svijetu i da je dobro što imamo nezavisnu vojnu industriju jer ‘svoj si i slobodan samo ako imaš svoje i dobro oružje’. Onda mi je rekao da je vrijeme da obiđem oko škole, kao da pregledam da li je sve u redu, što i nije bilo tako loše jer sam mogao zapaliti cigaru, naravno pred profesorima, kao ni u prostoriji škole nije se smjelo pušiti, u stvari, učenici nigdje nisu smjeli pušiti, bez obzira da li su punoljetni ili nisu. Sjećam se na jednom sastanku školske partijske organizacije, nakon čitanja ‘povjerljive partijske informacije’ o situaciji u Avganistanu (koja je, istina, kasnila desetak dana za onim što se moglo pročitati u običnim dnevnim novinama) profesor matematike, inače partijski sekretar škole, objašnjavao je osnovna načela ‘demokratskog centralizma’ što će reći specifičnog demokratskog poretka unutar SKJ: ‘ovdje nema nastavnika i učenika, ovdje smo svi komunisti i svi imamo jednaka prava.’ ‘A da li to znači da i mi smijemo pušiti?’ upitao je jedan učenik član Saveza Komunista Jugoslavije, neki Salčin. Partijski sekretar se zbunio, promrmljao nešto o pravilima škole i potom iznio tačke dnevnog reda. A onaj Salčin je pao na popravni iz matematike i jedva se provukao do mature.

Vratio sam se nazad u zbornicu i rekao sam da je napolju sve normalno a Gojko je podigao pogled sa puške i pitao me šta znači ‘normalno’ i još dodao da, kao, moramo biti izuzetno budni. Vjerujte mi ni danas zbilja ne znam šta znači ‘normalno’ a budni smo ionako bili. Ipak, Gojko je uzeo telefon, okrenuo Komitet i rekao ‘ovdje je sve normalno’. Kasnije sam primijetio kako ima neka frapantna sličnost između nastavnika u školi i oficira u vojsci, i jedni i drugi imali su istu ‘važnost’ u izrazu lica, istu ‘brigu za čovjeka’ kojom su pravdali okrutnost sistema kojem su pripadali, ali i isti osjećaj privremenosti odnosa sa sebi potčinjenim jer svaki će vojnik odslužiti rok i opet biti sasvim nešto drugo a i svaki će učenik veoma brzo završiti i školu i fakultet i postati ko zna šta. Tako sam i ja, možda samo godinu dvije kasnije, još kao student počeo raditi u televiziji kao asistent režije i zarađivao sam pristojne pare. Sjećam se da sam jednom od honorara za par epizoda nekakvog idiotskog folk šoua koji se zvao nešto kao ‘u vrtu ruža’ kupio moped marke ‘Tomos’. Gojko bi me ponekad pozvao kod sebe kući (danima je navaljivao dok se ja na kraju ne bih nakanio) pravdajući poziv potrebom za trećim u preferansu, koji sam tada fanatično igrao, a u isto vrijeme koristio me je kao izgovor ženi da na sto izvuče flašu neke loze ili slične rakije pa smo uz karte pomalo pijuckali dok Gojko ne bi počeo da zamuckuje i tetura. Obično bismo na kraju nas dvojica ostajali sami, sjedili bi u kuhinji njegovog stana, Gojkova žena i dvoje djece pozaspali bi u jedinoj sobi, naš ‘treći’ (čudno je u toj igri da niko nije prvi ili drugi već je svako i uvijek treći?) direktorčić nekakve firme koja preprodaje kojekakve kamene uzorke, pojma nemam, uglavnom znam da je Gojkov ‘zemljak’, pravdao bi se poslom i uvijek odlazio odmah poslije partije. Gojko bi me malo maltretirao da igramo šah (koji ja iskreno mrzim, a u kome on živo uživa da pobjeđuje i što je još gore stalno nešto drobi dok igra), potom je iznosio kisele paprike punjene usoljenim sirom koje mu je slala njegova majka, svaki put mi je objašnjavao kako se sir, u stvari, siri u samim paprikama, onda bi se napio i postajao ‘iskren’, svaki čas je u nekom meni nerazumljivom obziru ponavljao nešto glupavo, kao ‘ne zamjeri ti meni’, valjda je to običaj u njegovom kraju, jer gadni su seljaci, zamjere i pijanom i trijeznom. I onda me je jednom tako počeo ispipavati: kao lijep ti onaj motor, pa ti ga i ne voziš često, možda ti i ne treba a meni bi dobro došao, pa ako hoćeš da ga prodaš mogao bih ti ja u nekoliko rata, malo pomalo da skupim...

I tako je Gojko, na toj dežuri, kada je spustio slušalicu nakon što je izvijestio Komitet da je sve ipak normalno, osjetio tu ‘brigu za čovjeka’, a valjda mu je i postajalo dosadno pa je odlučio da pređe na privatnije ophođenje. Prije toga je odbauljao do direktorove kancelarije i našao flašu Badelovog konjaka ‘Cezar’, koji je imao grlić u obliku antičkog stuba.

- Ubiće me Ibro, ovo je za reprezentaciju, ali ko ga jebe, ima škola para. Spustio je flašu na stol, a pored nje i dvije rezbarene kristalne čaše.

- Hajde sjedi. Popij. - Ne pijem...- Promrmljao sam u nelagodi. - Ma kurac moj ne piješ. Hajde, zapali. Podigao je sa stola kutiju plave ‘Morave’. Opet me je uhvatila neka nelagoda, možda me samo iskušava, ionako sam već imao neprilika, jer su me na školskom izletu uhvatili da pijem vino i pušim. - Ovaj, ja ne pušim. - Nemoj mene molovat’. - Onda sam samo probao, da vidim kako je to. - I kao nije ti se svidjelo. Ajde ne kenjaj. Ovdje smo na istom zadatku, sada nema učenika i profesora. Ovo ti je nešto kao da smo u vojsci, bogati.

Ponovo je pružio kutiju i držao je dok ja nisam izvukao jednu plavu ‘Moravu’, što mi je se činilo poprilično glupavo jer sam džepu imao kutiju ‘Marlbora’.

- A znaš na onoj sjednici kada si trebao da letiš iz škole, znaš li ko te je odbranio, ko je stao u tvoju zaštitu?

Istini za volju ovo je već treći profesor koji će mi reći da me je baš on zaštitio, mada znam da su ‘na mojoj strani’ bili samo profesorica književnosti Mira, koju niko ionako ne sluša jer je još pripravnica i profesor filozofije koji je nedavno odbranio doktorsku tezu i postao jedini doktor nauka koji ko zna zašto ne može dalje od mjesta običnog gimnazijskog profesora, istini za volju deset godina su ga držali i kao magistra, ali ni njega niko nije slušao jer su ga naprosto smatrali ludim.

- Jeste, svi su htjeli da se izbaciš. Za opomenu svima. Onda sam ja ustao i rekao: odličan učenik, do sada uvijek primjeran, ističe se u radu literarne sekcije, svako može da pogriješi ali svakome treba dati šansu da se popravi, mi moramo imati brigu za čovjeka. Onda je onaj Radović rekao da te baš zato treba izbaciti jer su pravila ista i za dobre i za loše učenike. A onaj ludi Travar mu je rekao: ‘Šta se sad držiš pravila, kada ih se ionako niko ni za šta drugo ne drži.’ Onda je Radović odbrusio njemu da ništa ne predaje đacima, da djeca od njega ništa ne mogu naučiti jer ih pušta da rade na časovima šta hoće. I da će on njemu svezati komisiju.’

To je bilo istina, i stvarno je profesor matematike u funkciji partijskog sekretara prisustvovao njegovom času u namjeri da provjeri navode da profesor Travar ništa ne predaje i da učenici ništa ne znaju. Travar je prije toga časa došao na odmor u razred i rekao: ‘Slušajte djeco, rekao sam vam da ću, ako ne budete dobri, dovesti baba-rogu. Ali ništa se ne bojte, samo se pravite da vam je sve jasno a ako vas šta upitam pričajte bilo šta. Onda je na čas došao profesor Radović i to zajedno sa direktorom škole. Ðaci su znali šta sve to znači, jer se po školi sve pročuje, a inače su veoma simpatisali otkačenoga profesora filozofije koji im zaista daje potpunu slobodu na časovima, dok on čita svoje knjige u zadnjoj klupi. Od predavanja je održao samo jedno i to prvi čas; ukratko je objasnio šta je filozofija i čime se bavi i rekao da on nikoga ne može natjerati da ga to interesuje, onda je pokazao udžbenik i rekao da su tu osnove i ‘ako nekoga nešto više interesuje neka samo dođe do mene, ja ću biti ovdje, u zadnjoj klupi’. I stvarno je tako bilo, ja sam ga ponekad upitao ponešto (kao na primjer gdje je greška u Zenonovom primjeru o kornjači i zecu, ono da zec nikada neće stići kornjaču, jer uprkos svemu što je Zenon tako ubjedljivo dokazivao činilo mi se da tu, ipak, mora biti neka greška) i on je sa mnogo pažnje i žara, nimalo ne štedeći vrijeme odgovarao na svako pa i najgluplje pitanje, često i na ona koja nemaju nikakve veze sa filozofijom kao naukom, jer stalno nam je govorio ‘važno je postavljati pitanja, odgovori su manje značajni’. I tako su partijski sekretar i direktor škole došli da provjere radne sposobnosti jednoga doktora filozofije, koji je inače prevodio filozofsku građu sa pet jezika (od čega dva naravno mrtva) i koji je pored toga objavio i dvije zbirke kontemplativne lirike. Travar je stao ispred table i počeo predavanje na tečnom starogrčkom ispisujući i citirajući čitave Platonove ili Aristotelove dijelove po tabli i to u originalu. Da šega bude veća sva raja se pravila da im je baš sve potpuno jasno, klimala su glavama i pažljivo pratila. Travar je govorio na mrtvim jezicima a poslije svake poente okrenuo bi se prema profesoru matematike i značajno upitao: ‘Je li tako Radoviću?’ Tek s vremena na vrijeme prozivao bi i direktora (inače profesora istorije): ‘A šta vi mislite druže direktore?’ A onda bi napravio malu pauzu pa ponovo upro u partijskog sekretara koji je zabezeknuto buljio: ‘A, šta ti veliš Radoviću?’ Na kraju časa izmrcvarena komisija samo je slegnula ramenima, upitali su djecu šta ona misle a Đaci su rekli da sve to vole i da je sve po planu i programu, onda su se sekretar i direktor pokupili i okanili se ćorava posla. Ipak, Travar je još dugo godina tavorio kao običan gimnazijski profesor (što je na socijalističkoj hijerarhijskoj ljestvici bilo veoma nisko) dok konačno nije promijenio grad i republiku te dobio katedru na Univerzitetu.

Zvuci internacionale označavali su kraj radio programa u jedan sat po ponoći. Odslušali smo posljednje vijesti i izvještaj konzilija ljekara. Gojko se naslonio duboko u stolicu i gledao negdje ispred sebe. Pušku je odložio na stol, glava mu je klonula na grudi. Duboko je disao a onda se trgnuo, pogledao zbunjeno oko sebe, počešao se kroz rijetku kosu i rekao:

- Tako ti je to. Slušaj, ja ću malo da otkunjam. Tu ti je broj, SUP-a i Komiteta, municija je u ladici, samo nemoj je otpakivati ako ne bude stvarno potrebno.

I Gojko je odlazio negdje na sprat da pronađe neko zgodno mjesto da se ugnijezdi. Sako je skinuo i prebacio preko stolice (znak da je on tu blizu i da je na kratko izašao, ako neko naiđe, na primjer milicioneri iz patrole koji navrate na te dežure, ne da bi nešto provjerili, već da bi ubili malo vremena i eventualno popili šta, ako već ima). čudno se oblačio Gojko, uostalom kao i većina mojih nastavnika, imao je uvijek, taj isti, braon sako, sa značkom Lenjina na lijevom i značkom fudbalskog kluba ‘ Željezničar’ na desnom reveru, uvijek je nosio nekakav pulover sa ‘v’ izrezom, uvijek na neke kockice ili rombiće i po pravilu nekih sivih ili plavkastih tonova, i nekakve sive izlizane pantole, onda bijele čarape i nekakve cipeletine sa dubokim izrezom. U početku sam mislio da nema ukusa (što je vjerovatno i tačno) a kasnije sam shvatio da nosi ono što mu je čitavo i da jednostavno nema dovoljno novca da kupuje odjeću.

Zapalio sam svoj ‘Marlboro’, otpio dug gutljaj ‘Cezara’, rakija me je sjekla kroz grudi i udarala u glavu, radio je krčao na praznoj frekvenciji, bila je duboka noć i znao sam da sada konačno imam punu slobodu da radim po školi šta god hoću. Te dežure su bile jako zgodna stvar, mogao si naći ključeve kabineta profesora matematike, ući unutra (naravno sa baterijskom lampom, da se ne bi vidjelo svjetlo izvana) i pronaći njegovu crnu torbu pa prepisati zadatke za naredni kontrolni rad (što smo jednom i uradili, pa smo onda podijelili rješenja, onim boljim sve zadatke, kome treba srednja ocjena po tri zadatka a kome treba samo za prolaz po jedan - dva. Nismo bili glupi kao naša vlast i čitav sistem koji nas je obrazovao, kao u ostalom i svi Đaci ovoga svijeta, da svima podijelimo sve pa da svi dobiju petice, ovako ‘svakome prema potrebama’ i čist posao). Onda se može otvoriti neki dnevnik i upisati pokoja fantomska ocjena: to je u stvari bilo veoma jednostavno, nađeš u kalendaru kada je taj nastavnik ispitivao prije recimo, petnaestak dana, upišeš ocjenu, prođe još mjesec dva do tromjesečja i ovaj ti prvo zaključi ocjenu na osnovu one koju si sam sebi dao, a drugo znaš da te do kraja neće više prozivati. Ali i tu smo bili pametni, nismo sami sebi upisivali ocjene već neizmjenično jedni drugima na dežurama i ponekom kome stvarno treba da se izvuče, uglavnom nečijoj djevojci ili curici koja ti se dopada, jer obično su one ljepše lošije učile. Tako sam ja imao zadatak da djevojci moga najboljeg druga upišem dvicu iz istorije. To sam odmah obavio čim je Gojko izašao i sva sreća da sam tako uradio jer eto ti njega nazad za nekih pola sata.

- Ne mogu da zaspem da ga jebeš. Sve mi se nešto mota po glavi. Reče profesor, a onda doda vidjevši da ja brzo spuštam flašu: - Neka, neka samo popij. Daj i meni. Ako hoćeš spavaj i ti malo. - Ne mogu, druže profesore. - Ne možeš, možda si htio pjesme da pišeš a ja te smetam? Šalim se ja, dobro je to. I ja sam pisao pjesme kada sam bio tvojih godina.

- I vi ste pisali pjesme?

U to vrijeme toliko sam se zanosio poezijom da sam iskreno smatrao da svi ljudi mogu i trebaju da pišu pjesme, ali da je Gojko pisao pjesme to nikada nisam mogao pomisliti.

- Jašta. To, mislim, nebo zvijezde i slične stvari. A kada je Jurij Gagarin poletio gore, ostavio sam se toga, otišao u ‘Narodnu tehniku’ i postao član raketarske sekcije. I tako, malo-pomalo u ‘Narodnoj tehnici’, malo omladinska organizacija, ja sam ti uvijek bio aktivan, malo na radne akcije, dobijem stipendiju, odbiju me na vojnoj akademiji, htio sam u pilote ali kao nemam zdrave zube, a nisam imao prave veze, ja na pedagošku i zavšim opštetehničko. Nego reci ti meni jeste li stvarno kod Mire na literarnoj pili vino i pušili?

- Pa evo i sada i pijemo i pušimo. - Ma ovo je drugo, ono je u sred gimnazije. - I sada smo u sred gimnazije. - Ma kažem ti, ovo je nešto drugo.

I zbilja na toj istoj sjednici nastavničkog vijeća optužili su profesoricu Miru da na literarnoj sekciji dozvoljava učenicima da piju i puše. Što je bilo djelimično i tačno, ali ne u školi, jer smo često poslije sastanaka u školi, koji su kao obavezni, odlazili u kafanu, neki bircuz gdje su se skupljali pijanci ‘hroničari’, penzioneri koji su igrali šah i domine, polaznici srednje likovne i uopšte druga omladina tobož zainteresovana za pitanja smisla života i sličnih budalaština. Poslije su Miru tračali da kao ima odnose sa nekim od učenika, istina bila je samo par godina starija od nas, ali nije brate, uostalom imala je momka, nekog bradonju, gitaristu i on bi često sjedio sa nama. Kasnije se Mira nekako iskobeljala iz škole i zaposlila se u novinama u ‘kulturnoj rubrici’.

Pogledah Gojka, još čeka pravi odgovor.

- Jesmo jednom, otvorili smo flašu šampanjca kada smo osvojili drugo mjestu na gradskom takmičenju mladih pjesnika. - To je u redu, onako simbolično. - Simbolično, rekoh. - I kažeš drugo mjesto? Kako ja to nisam čuo? To je dobro.

Gluposti, pomislih šta ima dobro ako te natjeraju da se takmičiš sa pjesmama, čitaš pjesme na bini ‘Doma kulture’ a žiri ti daje bodove, kao ono kad klizaju na ledu.

- Jeste, rekoh, evo i prelazne zastavice.

I stvarno u vitrini je stajala prelazna zastavica Književne omladine grada, za drugo mjesto do naredne ‘smotre stvaralaštva mladih’.

- Dobro je to, svaka čast, mrmljao je Gojko, sipao konjak u čašu i pogledao na sat. Vani je već pomalo probijao dan. - Ti ostaješ do popodne? - Da mijenjam druga sutra, bolestan je.

U stvari Goran uopšte nije bio bolestan, neki dan mi je zakukao kako njegovoj curi starci idu na vikendicu preko praznika, a on mora na dežuru i tako to. Šta ćeš, snalazili smo se sa curama kako smo znali, uglavnom po parkovima ili kada nečiji roditelji odu negdje, uglavnom curini, jer ako su tvoji onda ti se odmah uvali raja da derneči pa ne možeš mrdnuti, u stvari možeš otići u drugu sobu i to, ali ono biti sam sa curom, bilo je teško. Ja sam imao, što se kaže, liberalne roditelje, kao dođe mi drugarica da slušamo ploče ili nešto tako a ja zaključam vrata. Mojim roditeljima je to bilo u redu, ali drugima baš i nije. A i nezgodno je brate. I kuka on meni i šta ću, kažem, ja ću ostati i sutra pa šta ima veze ionako nemam pametnija posla.

- Slušaj, reče mi Gojko, ja ujutru moram do bolnice, otac mi je tamo, samo da ga obiđem, a ti, možeš li ostati sam sat - dva? - Mogu, druže profesore. - Dobro, hajde sad odspavaj malo, probudiću te ujutru.

Legao sam preko stola i skvrčio se. Zaklopio sam oči i činilo mi se da spavam, konjak me je vrtio oko svoje ose, valjda sam i spavao ali sam u isto vrijeme čuo svaki zvuk i kada je u pet sati počeo radio sa veselim ranoranilačkim kolom i emisijom za poljoprivrednike, onda jutarnje vijesti i izvještaj konzilija, onda sam čuo Gojka kako nešto raspravlja sam sa sobom, nešto u vezi Jurija Gagarina i Rusa u kosmosu, kako su, jebi ga Amerikanci otišli na Mjesec ali kako je važno ko je bio prvi i da će komunizam ipak, na kraju, pobijediti u trci za svemir, mi ćemo prvi na Mars, jebem ga, nije džaba baš on crvena planeta! Onda je telefonirao pa nastavljao istu priču govoriti u slušalicu, koju li je budalu našao u cik zore to mi nikad neće biti jasno. I sjećam se da je govorio kako će se za kojih desetak godina i naš samoupravni socijalistički sistem, zajedno sa nesvrstanim zemljama, koje inače čine potencijal za budućnost čovječanstva, uključiti u svemirska istraživanja i da stvarno neće dugo proći, kažem ti čovječe, Jugoslavija će brzo krenuti u nebo, znaš li da je naš ‘Orao’ najbolji avion u svojoj klasi, a konstrukciju ‘Galeba’ proučavaju i Ameri i Rusi i još ne mogu da dokuče u čemu je zvrčka, što je taj avion tako dobar i još nešto o našim specifičnostima. Onda se čulo samo tiho i uporno tutukanje telefona. Ustao sam i vidio da je i ‘Cezar’ pukao i da ga je ostalo samo u kristalnoj čaši koja je neukusno bila napunjena do vrha, telefonski kabl se rastegao preko stola dok je slušalica visila i ljuljuškala se, Gojko se tobož pokrio svojim braon sakoom sa značkama Lenjina i NK ‘Želje’, zakovrnuo je glavom preko ruba drvene stolice, odčepio usta i hropavo krkljao umjesto da diše, dok mu je puška skliznula sa koljena i cijev joj je zaronila u smolom premazani crni parket.

Drmnuo sam ga par puta dok me nije začudno i glavobolno pogledao. Gledao je u mene i ništa mu nije bilo jasno. Dugo je buljio i ćutao.

- Druže profesore, rekli ste da trebate u bolnicu... - U, jebem ti krušnu mrvu... pritiskao se prstima negdje u korijen nosa i trljao oči.

Onda je odbauljao u WC i dugo se čuo žubor vode iz slavine.

- E, zagrdih ga ja, jebo te. Ne valjaju ništa ova naša pića, kad sam bio na ekskurziji u Lenjingradu, ma pili smo potoke te ‘Stoličnaje’, jebeš je, a ujutru k’o rukom. Ovo ti je sve vještačko, industrija, samo lijepo upakuju pa pljačkaju narod.

Podigao je flašu sa grlićem u obliku antičkoga stuba, kao hoće reći - vidi ove budalaštine. Onda je izlazio i mrmljao nešto sebi u njedra kao ‘ma nije to do pića, nego si ti budala’. Vratio se i podviknuo iz hola:

- Donijeću pivo, koje voliš? - Svejedno mi, je koje hoćete. - Sarajevsko ili Nikšićko? - Može, Sarajevsko, svejedno. - ‘Ajde, brzo ću ja.

Onda sam uzeo telefon i iz pustog pasjaluka nazvao Gorana kod cure, tek toliko da ga probudim i da ga zezam k’o fol što kasni na dežuru. Telefon je dvaput zazvonio pa sam ipak spustio slušalicu, pusti gluposti. Onda nazovem svoju curu, prije toga ugasim radio da mi ne smeta, sanjiva je, kaže, bila je u disku sa drugaricom. Nekako čudno naglasi to ‘sa drugaricom’ pa je ja malo propitujem sa kojom drugaricom, a ona mi kaže da je ja ne znam, onda ja kažem da ja znam sve njene drugarice a da će biti da se možda ne sjeća dobro da nije slučajno bila sa nekim drugom, ona kaže sa Nerkom, majke mi i pita što je sumnjičim, a ja onda kao opustim malo pa je pitam u kom disku, ko je sve bio, kao uzgred, koga je srela i do kada je ostala. Onda razvežemo, počnem ja neke tobož značajne stvari iz bliže prošlosti kako je ono na moru gledala onoga frajera i kako je pustila da joj onaj dobacuje, jer ako dobacuje ona mu je dala povoda, a ona meni što sam ja radio s onom ludačom, hašišarkom u banji za Novu godinu, a ja kažem, budalo bio sam pijan i prepiremo se tako oko pola sata i ja na kraju pitam, kao širok sam ja i tolerantan, fino mi reci s kim si bila, nije važno, ja imam povjerenja u tebe, možeš slobodno izaći i sa prijateljem, mislim treba da imaš i prijatelje ne samo drugarice, mislim, ja sam ti momak, ali šta ima veze... I već se ponadam da će mi napokon priznati i da će moj ljubomorni mazohizam konačno dobiti pravi povod, kad ona kaže: ‘Pa rekla sam ti, sa drugaricom, ma niko nije bio (to misli na svog bivšeg momka jer zna da ja baš na njega ciljam). I, dobro, na kraju ja kažem ‘Volim te’ a ona ‘I ja tebe’, ja pitam: ‘Stvarno’ a ona kaže: ‘Stvarno’.

Spustim slušalicu. Vidim da sam napunio pepeljaru čikovima, popijem ostatak ‘Cezara’ iz čaše, kiselina mi udari do vrha grla, otrčim do WC-a i pijem vodu iz dlana. Izađem malo ispred gimnazije, sunce, dan jebote ko bi rek’o. Ljudi šetkaju idu na pijacu sa cekerima, nose luk, mrkve, trešnje, špinat. Vratim se u hol, čujem zvoni telefon k’o lud. Dotrčim dižem slušalicu. ‘Ovdje taj i taj iz Komiteta, s kim govorim’ kaže ozbiljan glas, ja kažem ime i kažem ‘dežurni’. ‘Pa što se vi ne javljate već sam htijeo zvati SUP.’ ‘Ma sve je u redu, ne brinite, mora da je slušalica ostala krivo...’ pravdam se ja. ‘Dobro, kaže onaj, pazite taj telefon i javljajte se redovno, situacija je ozbiljna.’ ‘Naravno’, kažem, a u sebi mislim: ‘Jebite se, vama je vazda nešto ozbiljno.’

Još malo sam se muvao okolo, kad eto ti Gojka, nosi pun ceker piva. Nikšićko.

- Jesu li zvali iz Komiteta? - Jesu - kažem. - Šta si im ‘reko, gdje sam ja. - Nisu pitali. Sve je u redu. Kako vam je otac? - Gadno, jebi ga. Neće još dugo. - Nije valjda. - A starost je to. A šta ti je i ovaj život - naglašavao je Gojko - sad si tu sutra te već nema. Sve nas to čeka. Evo, piva, ‘reko si Nikšićko. - Jesam, jesam, svejedno. - Ma, u stvari nije bilo Sarajevskog. - Dobro je i Nikšićko, svejedno.

Gojko ode i na vrata otvori pivu, pjena prsnu i poškropi pod. Onda otvori i drugu. Pili smo iz flaše i pivo je, iako blago i mlako, udaralo u glavu udružujući se sa konjakom od prethodne noći, upucavalo je nekom čudnom tupošću, dnevna svjetlost udarala je u oči, neprospavane i umorne, još teže i tjeskobnije kao da ih je ishlapilo puko gledanje.

- Da malo sredimo ovo, reče Gojko, može neko naić’.

Skupio sam umašćeni papir i njime otrao luk i prosuto piće. Gojko je uzeo prazne boce i odnio ih napolje u kantu za smeće, da se ne zateknu sutra na nastavi, ja sam oprao kristalne čaše a Gojko ih je odnio u direktorovu kancelariju. Na kraju sam podigao pušku sa poda, tešku, mnogo težu nego što se čini kada se samo gleda.

- Šta bi mi sa ovom puškom da nas neko stvarno napadne? Dok otpakujemo municiju, već bi nas ti neki skokali. - Nismo mi sami - reče ozbiljno Gojko - Spremi tu pušku tamo.

Odložio sam pušku u ugao iza vitrine. ‘Jebala te puška, ja nikad ne bih otpakovao municiju, šta god bilo’, pomišljao sam.

- E, sad možemo na miru piti pivu. Hoćeš li cigaru? Otvarao je nov paket plave ‘Morave’. - Hoću, rekoh, već odavno nisam imao ‘Marlbora’, sada je i ‘Morava’ dobra. - Hoćemo li nešto pojesti? Hajde trkni da nam uzmeš nešto.

Zaista, od sinoć ništa nisam jeo. Sendviče koje sam ponijeo za dežuru, pojeo sam nakon sat vremena.

- Šta da uzmem. - Hoćemo li ćevape ili pitu? - Ja bih radije pitu. - Sirnicu ili burek? - Svejedno. - Reci slobodno, hoćeš burek?

Pružao mi je crvenu novčanicu od stotinu dinara.

- Ja bih sirnicu. - Uzmi i sirnice i bureka. - Dobro.

Prešao sam prekoputa, ušao u buregdžinicu popločanu bijelim pločicama, sa tranzistora svirala je lelekava narodna muzika, neki penzioner stajao je kraj izloga i masnim rukama lomio komadiće vruće pite i polako, sa naporom, žvakao. Sačekao sam dva vojnika koji su uzeli po frtalj zeljanice, mali žućkasti buregdžija upitao me je ‘Šta’š ti?’ i ja sam naručio.

- A jogurt? - Ne hvala.

Izašao sam sa zavežljajem masnog papira, osjećao na dlanu toplotu svježe pite. Vratio sam se u zbornicu, Gojko je već otvorio novo pivo, jadao se kako ga žena ‘prca’ a djeca ne bendaju, otpakovali smo pitu i jeli umašćenim rukama i zalijevali pivom.

- Jest, kaže Gojko, ovaj hoće tene i to ne bilo koje nego one neke, sa crtama ne znam ti ja više, ‘vake k’o tvoje. Onaj drugi traži biciklo, otkud meni, ja ne kradem. Žena mi se sva uskofrčila, te ovo te ono, što nisam ovakav što nisam onakav, kaže mogao sam do okružnog komiteta dogurati a ja odbio funkciju, a eto da nisam možda bih sada bio direktor gimnazije, možda bismo dobili novi stan. I otkud njoj da sam ja odbio, samo me bili predložili, pa izabrali drugoga. I otkud ona zna šta mi na sastancima raspravljamo, jest, i ona je u partiji ali skroz druga organizacija, ona ti predaje u osnovnoj školi, mi smo ti oboje prosvjetni radnici. Jebeš mu mater da je lako - nije. A eno otac mi se raspada tamo. Rak, jebeš ga. Nema spasa, ma da imam da dam štagod doktorima, ono sestrama da ga malo pripaze, a ovako jebeš ga. Ono jest, brat mi je u Njemačkoj, i ‘reko je da ne brinemo oko sprovoda, kao on će sve da pokrije. Sad mu on dođe k’o gospodin a ni osnovnu nije pošteno završio, tamo mete ulice ali, jebi ga, on za dan dvije moje plate zaradi.

- Da, da... Klimao sam glavom kao da saučestvujem.

Tada je zazvonio telefon. Gojko je podigao slušalicu. Pobijelio je u licu i ruke su mu se počele tresti. Glas mu je zadrhtao kada je pokušao nešto da kaže, samo je promucao: ‘Razumijem’ i onda nakon malo slušanja ponovio isto: ‘Razumijem.’

- Je li vaš otac? - stidljivo sam priupitao. - Nije, mnogo gore. Mnogo gore. - ponavljao je Gojko i uzmuvao se po zbornici. - Trči napolje, budalo, spuštaj zastave!

Istrčao sam na plato ispred gimnazije gdje su se na tri jarbola viorile tri zastave; državna, republička i partijska. Otkačio sam kanap i rukama masnim od bureka polagano spuštao Jugoslovensku trobojku. Već je svuda okolo zavladala potpuna tišina. Samo bi pokoji prolaznik, kojega vijest valjda još nije zatekla, prolazio zbunjen promjenom koja je nastala u zvuku grada, poneki automobil pojurio bi uz škripu kočnica. Jedan oficir istrčao je iz zgrade opasavajući pištolj i žurno navlačeći šapku, jedna žena je čučnula na ulicu i plakala, praziluk i salata prosuli su joj se po pločniku. Kada sam već spuštao treću zastavu, priđe mi neki zbunjeni čiko.

- Šta je ovo mali, što, bolan, spuštaš zastavu? - Umro je drug Tito. - U jebem ti, šta ćemo sad? - Idite kući - rekoh mu jer sam se silom situacije osjećao nekako kao službeno lice. Vraćao sam se nazad u gimnaziju. Gojko je već stajao ispred sa puškom o ramenu.

- Šta ću ja? - upitah ga. - Dežuraj pored telefona. Daće nove instrukcije iz Komiteta.

Ušao sam u zbornicu. Ladica je bila otvorena. Na stolu je stajala razderana kartonska kutija. Gojko je već raspakovao municiju.

I još je ostala nerazriješena samo jedna jedina stvar, ono o Zenonu: kao što mi je objasnio doktor Travar greška je bila u tumačenju vremena, Zenon je vrijeme posmatrano kao niz tačkica, euklidovski što bi se reklo. Tačkasto vrijeme ne postoji, lijepo je bilo vjerovati u suprotno, ali i budali je sada jasno da će zec uvijek prestići kornjaču.

roman je dostupan u paperback i eBook formatu