Antigona je malo dijete

Izbjeglički kamp smjestili su u neku zgradu blizu auto-ceste. Tu je nekada bio dom staraca, njegovalište ili tako nešto. Odavno je ta zgrada srušena, napravljena je neka nova, ljepša, ali u ono doba, sredinom devedesetih, tu su privremeno smjestili izbjeglice, uglavnom iz Bosne i sličnih nesretnih mjesta. Almina soba gledala je pravo na cestu, imala je i mali balkon i Alma je većinu dana provodila tu, pušila i pila kafe, ponekad gutljaj vina ili pive, dok su automobili pičili niz cestu. Alma je, kažu, znala dobro da gleda u šolju, najbolje u kampu, pa su joj stalno dolazila raja, najčešće djevojke i žene, da im iz šara kafenog toza na dnu šalice gleda u sudbinu. Filter-kafa ili espreso potpuno su neupotrebljivi za tu svrhu, to je morala biti prava bosanska kafa, sa puno zrnastog taloga, a ta kafa je jaka za nerve i teška za stomak. U Holandiji nema bosanske kafe, ali se kod Turaka može kupiti nešto slično, komšinice i komšije često su, sa već skuhanom kafom dolazili kod Alme i očekivali da čuju nešto iz svoje budućnosti. Prošlost im je ionako već bila oteta, sadašnjost je bila tek ogoljelo iščekivanje, vrijeme se nije proživljavalo, tek se čekalo i odbrojavalo. Izbjeglice u kampu su kao mornari, vojnici ili zatvorenici – ne žive, već iščekuju nešto, neku vijest, neku odluku, neki neizvjesni datum, bilo šta. A, Alma sve pogodi, puno njih se kasnije, kažu, svim svojim mrtvim klelo da je uvijek bilo baš tačno onako kako bi ona rekla. Nakon nekoliko mjeseci svakodnevnog ispijanja kafa i gledanja u šolju Alma je počela patiti od teškog gastritisa i potpuno je izgubila san, zato je odlučila da prestane. Prvo je pokušala, eto, kao da gleda ali da ne pije kafu sa komšinicama i komšijama iz centra, ali to nije išlo. Bosanci ne mogu sami piti kafu a da ih neko gleda, pa su je stalno nutkali, a ne može se odbiti tek tako. Onda je, jednom, Alma počela da gata pomoću automobila, fino - sjela bi na balkon, duboko uzdahnula, promatrala auto-cestu i proricala:

Bijela škoda – imaćeš neki glas, iz daleka, dobar. Crveni kombi – neko ti radi iza leđa, neka kleveta, trač, nešto, čini mi se, u familiji. Ali, prestiže ga, eno, zeleni mercedes, i to će se za tebe povoljno riješiti, ne beri brige. Neko stariji će se razboljeti (to ti je onaj opel, što mu felga landara) ali lakše, i brzo će se oporaviti. Policijski auto bez sirene iz suprotnog pravca – to je jasno k'o dan, zvaćete tvoj advokat, ubrzo, možda si ti već dobila status!

Jednom sam i ja bio u tom kampu kod stare prijateljice iz Sarajeva, koleginice. Ona me je odvela do Alme, na balkon. Alma, se zagledala u promet i na brzinu joj nešto izgatala, sasvim privatne prirode: ''Udaćeš se ponovo, ne beri brigu, za čo'eka, našeg, ali iz neke druge zemlje. Doći će on ovdje, ne moraš ti nigdje, bona.''

Vjerovatno sam je čudno pogledao, slegla je ramenima i rekla, kao da se pravda: ''Eto ti, ja vidim šta će sve biti, al' 'nako, samo za raju, nije to ništa. Sve ti zavisi od toga koji će auto, s koje strane i kad' da naiđe...''

- Pa, ako su stari Grci mogli proricati iz leta ptica, što mi ne bi mogli iz kretanja automobila? - Grci, stari, kažeš? - Ja, i Grci, a i Rimljani.

Alma se počela smijati, neki čudan smijeh, otvoren i lijep, nekako oslobođen ali ne baš sasvim veseo.

- Joj bolan, sjećaš se, morali smo čitat' za lektiru, ono Antigona, ona što je brata sahranjivala i to. Ma, znaš šta ću ti ja reć', ona ti je za mene... ona ti je za mene - malo dijete, bolan.

Pogledam šta puši, obična cigara, sa filterom.

- Ma, ima toga i kod nas ovdje, kol'ko hoćeš, donesu raja. Poduvam i ja tu i tamo, samo, znaš, kako je sa nama, druge ljude to kao diže, gore, a nas Bosance vraća nazad na zemlju. Rakija nas probudi, trava nas unormali. E, sad da ti ja kažem, moj ti, ja sam ti se za mrtva čovjeka udala.

- Svega mi, jesam. I ti si bio u Saraj'vu, znaš sve kako je bilo, ne moram ti pričat', ono, imala sam momka, Alena, ono - pravo smo se voljeli, furali, ma sve. I mislili smo se uzeti još prije, ali ono - ko pričekaćemo još malo, ja još studiram i to, onda poče rat, sve se zasra, šta da ti trunim, znaš sve, Alen se odma' javio, i sva njegova raja su, nije mog'o da sjedi, ba, i gleda, znaš kako je bilo, ne znaš otkud te udara... ja ti čekam, fino, ko ništa, mirna ja, al' jarane kad se on, ono, pojavi, a ja sva ti pretrnem, ono - znaš... i kaže meni Alen, poslije, hajde bona da se uzmemo, ko zna kol'ko će ovo sve još pičit'... i pripremimo sve, došla raja, ono - komšije, raja iz jedinice, ko je već bio tu od familije i to, našlo se i nešto pića, meza iz humanitarne, cigare iz refuze, kontaš, doš'o i onaj Zvonko iz opštine, matičar, ponio knjige, nek' je rat ko ga jebe, mi pravimo svatove, jebo te... a imala jedna komšinica staru vjenčanicu, svoju, ko zna kad se ona u njoj udavala, još dok se, ono, Opatija pjevala, i donese mi je, ma... ma, ko da je za mene šivena, ko salivena, a i smršalo se u ratu, ja stala pred ogledalo, ma, ko da sebe na nekoj seriji gledam, majke mi, ko u filmu nekom... Alen otfura sa jaranom jednim, da donesu još nešto, ne znam više... kad, ono, dolazi Zlaja, jaran Alenov, ono - najbolji, ja skočim sva se raspilavila ''đe's ba Zlaja, ješta mai'' – s on samo šuti, pa zaplaka, jebo te, trese ramenima – ''Alma'', kaže, ''Alen je mrtav''... ''Daj ba, Zlaja, šta se zajebavaš'', on šuti, ''Dole kod posluge'', kaže, ''sastavio ih PAM posred auta, Vlado ranjen, noga mu otišla, a Alen...'' mene presječe, 'vako popola, ''Ma, šta ti je bolan Zlaja, nemoj me zajebavat'', a on drhti sav, bolan, 'nako blatnjav u onoj maskirnoj, tek tad skontam... moj jarane, od svatova ti nasta đenaza, svi se poklopili, niko da prozbori, a ja kažem, a ne znam otkud mi snaga, majke mi moje, nešto kroz mene prodrma: ''Ja ću se udati'', kažem - kako bona? gledaju me ne kontaju, ''Ja ću da se udam'' ponavljam i samo tako... zbunio se i onaj Zvonko, nešto lista, ''Kako ću, ne znam, ljudi moji, je li to po zakonu?'' - ''Jebo te zakon, ja sam ovdje i zakon i sve!'', kažem ja, a svi šute... i onda, prvo su donijeli Alena, pokopali su ga na travnjak ispred zgrade, na brzinu, zbog granata, znaš već, tad su najgore pucali, očita se za Alena, ono sve kako treba... a onda stojimo tako ja i moja kuma, 'vako tu, pa prazno mjesto, pa Zlaja, kum – kum plače, kuma se skvrčila, stomak joj se trese, cijeli svatovi, svi, plaču, a ja - ne, majke mi, ja ono – ništa, kontaš? Zvonko čita iz knjige pa kaže: ''da li ti Alma, ta i ta, uzimaš opravdano odsutnog... tu i on zagrca, otare suzu, jedva govori, ali se drži - ...Alena, tog i tog, za svog zakonitog muža'', a ja kažem: ''Da''.

I, eto.

Sjedimo na balkonu, gledamo kako automobili protiču i zuje, u oba smjera. Tu se obično šuti, nema se tu više šta reći. Nevješto pokušavam smotati džoint. Alma naspe još po jednu čašu vina, nekog jeftinijeg, bijelog, litarska boca, Južna Afrika, povuče još dim i kaže:

- Šta ćeš jarane, žene ti se obično udaju da budu, ono – supruge i to, a ja sam ti se udala da bi bila udovica. Automatika, čista.

Gledamo sunce na crvenom, ravnom, horizontu, i onu prvu večernju zvijezdu, dole u dubini prema moru, daleko iza auto-ceste i vjetrenjača, kanalčića i nekih krava što u sutonu preživaju tihu i meku holandsku travu. Alma još doda:

- I, ako ništa, da dijete mu, a i ja, nosi prezime.

ova priča je izvorno objavljena u zbirci

Vrijeme pričom otključano - nova bosanskohercegovačka pripovijetka - Gratiartis, Bruxelles i Off-set, Tuzla 2011

zastupleni autori: Sead Mahmutefendić, Enes Topalović, Arif Ključanin, Zejćir Hasić, Emsura Hamzić, Sadik Pazarac Saša, Safeta Osmičić, Mehmed Đedović, Zlatko Lukić, Elvira Jakovac, Amir Talić,

Nisveta Grabovac-Šabić, Stjepan Zelenika, Asima Ćosabić-Smajić, Safeta Obhođaš, Nina Selman-Hrvatić, Suvad Čehić,

Idriz Saltagić, Denis Dželić, Željko Ivanković, Ševko Kadrić, Edin Sarač, Veljko Bosnić,

Antonije Nino Žalica, Lidija Pavlović-Grgić, Osman Arnautović, Šeherzada Džafić, Loris Gutić, Zlatko Dukić.

knjigu možete poručiti ovdje